Nemoj da učiš prase da priča

Da li Vam se nekada desilo da ste uviđali nečije mane?
I to neke osobe do koje Vam je zaista stalo.
Htjeli ste da joj pomognete, da je nečemu naučite, da je promijenite.

Davali ste sve od sebe, trošili puno energije.
U jednom trenutku ste shvatili da je to nemoguća misija.

Neki ljudi ne žele da nas čuju. Ne žele da se mijenjaju.

Čak ni onda kada smo mi ubijeđeni da je takva promjena neophodna, i to za njihovo dobro.
Za njihov napredak i uspon u životu.

Kako Vam je takva osoba draga teško ste se mirili sa činjenicom da ste nemoćni pred situacijom.
Ljutili ste se sami na sebe. Činilo Vam se kao da ste prevareni, iskorišćeni.

Shvatili ste da se oko nekih ljudi vrijedi truditi, a ako nekih baš i ne.

Obećali ste sebi da nećete nikada biti kao oni. To Vas je zaista pogodilo.

Meni se par puta dogodila takva situacija.

Onda sam jednom od prijateljice Marine čuo poslovicu koja je na mene ostavila snažan utisak
i naučila da treba da volimo i takve ljude, onakve kakvi oni jesu.

“Nemoj nikad da učis prase da priča.
Trošiš svoje vrijeme a prasetu si dosadan.”

U redu, voljećemo ih, ali ipak ne želimo da budemo kao oni, zar ne?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

− 1 = 6